Mesto radnje: grobnica u Jerusalimu, prvi vek, grobnica Isusa Hrista, nalazi se u steni, oko nje je bašta sa cvećem.
Devojka je krenula u grobnicu. Obučena je u crnu široku haljinu do zemlje, preko haljine sivu kecelju, sivu maramu preko glave. Sa leve strane kecelje mali džep prazan. Ima belo lice, svetlo zelene oči, kao zlatni odsjaj, kovrdžave šiške preko čela, krupne usne. Veoma je uznemirena. U jednoj ruci nosi buketić ljubičica. Izgleda kao da ih je ubrala usput. Uznemireno hoda, nervozna je, u nekom iščekivanju hoda prema steni gde je grobnica.
Ušla je u grobnicu. Grobnica je ogromna, unutra je hladno i oseća se kao u podrumu. Čudno je što se ona nije iznenadila otvorenoj grobnici . Iznenadila se praznom pokrovu koji zgužvan stoji na grobu. Uspaničeno je hodala i držala ljubičice u ruci.
Okrenula se prema izlazu iz grobnice i tada je grobnicu obasjala toliko jaka sunčeva svetlost, da na trenutak nije videla ništa. Osetila je bol u kapcima zbog prejake svetlosti.
Kada se svetlost povukla brzo je izašla napolje. Dve staze od grobnice postoje i puna je bašta cveća. Nebo je bilo sunčano sa malo oblaka. Imala je osećaj nečijeg prisustva. Okretala se oko sebe, sve je bilo pusto.
Spustila je ljubičice na jedan veliki kamen kraj puta. Krenula je napred, kao da odlazi natrag.
Odjednom se ispred nje pojavio On. Čovek u beloj haljini, kosa mu je duga do ramena u lešnik boji, oči zelene, lice duguljasto, pogled blag. Gleda je sa blagim smeškom. Ona je iznenađena i srećna. Čuda i srećan kraj su mogući.
Ušla sam u grobnicu. Nije me iznenadilo što je bila otvorena.
Zgužvani pokrov. Tišina. Hladnoća.
I ljubičice u mojoj ruci, besmislene pred praznim kamenom.
Izašla sam. Sunce me zaslepelo.
Na trenutak – ništa nisam videla.
Ali sam osetila… prisustvo.
Spustila sam cveće. Okrenula se. I tada…
On.
Stajao je ispred mene.
Pogled u kojem sam pronašla odgovore koje nisam znala da tražim.
Mir. Istinu. Život.
