Ezoterijska priča o unutrašnjem vremenu, sećanju duše i tihom buđenju. Postoje mesta koja nas pozovu bez reči. Predmeti koji nisu samo predmeti. I trenuci kada prestanemo da jurimo vreme – jer shvatimo da ono zapravo čeka nas.Ova priča je simbolično putovanje kroz prostor duše i zaboravljenog znanja, kroz jedan neobičan sat koji menja sve…
U staroj prodavnici antikviteta, na kraju jedne uske ulice koju niko ne pamti da je ranije video, stajao je sat. Ogroman, sa metalnim brojevima koji su svetlucali čak i u mraku. Nije kucao. Nije imao kazaljke.
Lena je ušla ne tražeći ništa posebno. Ili bar je tako mislila. Vlasnika nije bilo. Samo tišina, i osećaj da je neko – ili nešto – budno posmatra.
Privukao ju je sat.
Na njegovom staklu nije bilo odraza. Umesto toga, videla je prizore:
Devojčica koja čita knjigu pod drvetom koje ne postoji na mapi.
Starac koji joj ostavlja ključ ispod kamena.
Ona sama – kako stoji na litici i zove nešto što ne zna imenovati.
Odmakla se, zbunjena.
Ali tada je na podu primetila papir. Požuteo, poderan na ivicama, kao da ga je neko sakrio vekovima. Pisalo je samo:
„Vreme ne meri trenutke. Ono meri sećanje duše.“
Instinktivno je pogledala u sat. I kazaljke su se pojavile – ali se nisu kretale unapred, već unazad. Svaki okret vratio ju je unazad kroz njene zaboravljene odluke, propuštene prilike, reči koje je zadržala kad je trebalo da ih pusti.
Srce joj je kucalo sve sporije. Ne od straha – već od tihe jasnoće.
Shvatila je:
Ovaj sat nije napravljen da bi pratio svet.
On prati njen unutrašnji svet.
Svaki čovek, ako zastane, pronađe jedan takav sat.
I kad ga pogleda pravo, zna gde je stao – i kuda treba dalje.
Sat je opet nestao u mraku, kao da je oduvek bio samo senka.
Ali Lena je izašla iz prodavnice drugačija. Više nije jurila vreme.
Slušala ga je.
Jer sat u njenom srcu više nije ćutao.
https://slavicamijatovicpisac.rs/glavni-junak-jedne-knjige/
