„Izgubljena bogumilska knjiga“ najčešće se odnosi na neku od knjiga koje su pripadale tradiciji bogumila – hrišćanskog dualističkog pokreta koji je postojao na Balkanu od 10. veka nadalje, posebno u današnjoj Bugarskoj, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini i delovima Srbije.
Bogumili su verovali u borbu između dva principa: Boga dobra i Boga zla (ili Satane), a odbacivali su materijalni svet kao delo zlog principa. Smatrali su se istinskim sledbenicima Isusovog učenja, odričući se formalne crkvene hijerarhije, sakramenata i crkvene moći.
Legenda o Tajnoj knjizi i Skrivenom učitelju
Kaže se da su bogumilski starešine, kad su shvatili da će biti zbrisani progonom, odlučili da sačuvaju svoje najvažnije znanje. U jednom od poslednjih okupljanja, napisali su knjigu koja je sadržavala „pravo učenje“ – opis sveta kakav zaista jeste, tajnu o duši, o načinu oslobođenja od sveta materije i put ka istinskom Bogu.
Knjiga nije bila obična – verovalo se da je pisana na jeziku koji razumeju samo oni čista srca. Ovaj jezik je bio kombinacija reči, simbola i svetlosti. Da bi je sačuvali, starešine su dali zavet da je sakriju na mestu „gde je zemlja najčistija i gde srce može da peva bez straha“.
Legenda kaže da su knjigu zakopali negde u planinama Balkana, možda u Bosni, u pećini za koju zna samo „skriveni učitelj“ – pravednik koji se rađa svakih nekoliko vekova da čuva znanje i otkrije ga onima koji su dostojni.
Postoji i predanje da su tragovi knjige šifrovani u starim stećcima – srednjovekovnim kamenim spomenicima prepunim tajanstvenih simbola (zvezde, polumeseci, spirale, čovek sa uzdignutom rukom).
Neki veruju da knjiga još uvek čeka, i da će biti pronađena tek kad svet ponovo bude spreman da čuje istinu o duhovnoj slobodi.
Ova legenda nije zvanično deo istorijskih dokumenata – ona dolazi iz narodnog predanja, kombinacije usmenih priča, folklora i mističnih interpretacija bogumilstva koje su preživljavale vekovima, naročito u Bosni, Crnoj Gori i južnoj Srbiji.
Konkretno, priče o tajnoj knjizi i skrivenim učiteljima počele su da se prepliću tokom srednjeg veka i kasnije, kada su bogumili bili skoro iskorenjeni. Preživeli su tragovi u pričama vezanim za:
- stećke (oni ogromni kameni spomenici) – ljudi su često verovali da ispod nekih stećaka leže „tajne knjige“ ili „čuvane reči“.
- tajanstvene monaške zajednice – posebno u Bosni (povezane sa Bosanskom crkvom), za koje se govorilo da čuvaju zabranjena znanja.
- katarska predanja u Francuskoj – katari, duhovni naslednici bogumila, pričali su o „Knjizi ljubavi“ koja se izgubila nakon pada Montségura 1244. godine.
Mnogi savremeni istraživači, naročito iz ezoterične tradicije , spojili su te tragove i „dopletali“ ovakve legende, tražeći izgubljena učenja čiste duhovnosti.
Dakle – koreni su u realnim istorijskim događajima i progonima, ali se tokom vekova oko njih isplela prava mreža misterije, mita i nade.
Skriveni Učitelj
Hodao je među ljudima — vidljiv, a neprepoznat. Isti taj nosio je drugo lice, ime koje nije zapisano ni u jednoj knjizi, ali je odzvanjalo u tišini duša koje su ga znale pre vremena.
Očekivan kroz vekove, kao i oni pre njega, pojavljuje se kad svet zaboravi da svetlost dolazi iznutra. Nikada opisan u istoriji, jer je istorija pisana očima onih koji ne vide. Nikada poznat običnom svetu, jer svet ne traži one koji se ne nameću.
Prepoznat je samo od onih koji su ga čekali — ne očima, već drhtajem u srcu. Poznat njima koji su i sami živeli u tišini, među senkama, čuvari istine koju je svet odbacio.
On ne propoveda — on podseća. Ne vodi — već budi. Njegovo prisustvo ne menja spoljašnji svet, već otključava vrata u onom unutrašnjem.
Učitelj koji dolazi kad ga ne traže, ali za kojim čezne ono što je u čoveku najdublje i najzaboravljenije.
https://slavicamijatovicpisac.rs/rastko-mit-ili-stvarnost/
Sve ovo navodi na zaključak da je Rastko Nemanjić mogao biti Skriveni Učitelj i da je posedovao knjigu zbog koje su ubijani i progonjeni Bogumili, isto kao i Katari. Na tlu Raške, tadašnje Srbije, njegov otac, vladar Strefan Nemanja nije uspeo odoleti pritiscima pape i Vizantije, pa se obračunao sa njima, ali tu je istorija veoma zamagljena. Ne možemo tačno znati da li je Nemanja poslao svoju vojsku da izvrši genocid ili je samo pustio tuđu vojsku na tlo Srbije. Možda je žrtvovao deo svojih stanovnika zarad opstanka zemlje. Nemanjin sin Rastko, odjednom je pobegao na Svetu Goru i zamonašio se, što ne zvuči tako bezazleno. Možda je Rastko zaista imao „izgubljenu knjigu“.
