Čujem u reportaži jutarnjeg programa jednu krajnje poučnu rečenicu: „Lenji baštovan je najbolji baštovan„.
Žena koja se bavi baštovanstvom, kaže da joj ništa ne propada jer iskorišćava i korov u dobre svrhe, ne odstranjuje trule panjeve i trulo lišće… Svašta nešto može se iskoristiti kao prirodno đubrivo. Upoznata sa načinom na koji taj živi svet funkcioniše, samo je nastavila da ga poštuje.
Pustila je da bašta diše i buja bez pritiska. Bez neprestanog čeprkanja, nerviranja, nadgledanja, bez motrenja na svaku travkicu kojoj tu nije mesto. Bez otrova koji su najkraći put do uspeha „rodilo“.
I onako voda sa neba grune i poplava odnese sve u jednom trenu.
Sve ovo me podsetilo na uopšteno naše događaje u životu, svakodnevno. Kada na nešto danonoćno mislimo, jezivo želimo, drhtimo nad svime i brinemo, baš to ne valja. (Posetite moju stranicu na Facebooku https://www.facebook.com/maj1823 )
Neda nam se za čim najviše jurimo jer tu nema nikakvog protoka energije i slobode življenja. Ljudi znaju reći za nekoga kako mu sve ide od ruke a nije zaslužio. Stvar je u tome što se ta osoba nije uznemirila oko toga da li je nešto zaslužila ili ne, već je zamišljala uspeh i sreću kao nešto normalno što se dešava.
Baš kao i lenji baštovan koji nije uneo nemir svojom lošom energijom u baštu. Dopustio je da seme mirno raste i razvija se, da pusti svoju lepotu, s lakoćom. https://slavicamijatovicpisac.rs/books/
