Ovo je moj sedmi roman a tema je ono što sam godinama pokušavala i nije uspevalo. Nezgoda je bila u tome što mi je falio taj lik, koji je poput karike koja nedostaje. Vreme Nemanjića i vreme pre njih – sve je toliko nejasno, postoji mnogo verzija. I onda shvatim da je Miroslav Zavidović, brat Stefana Nemanje, upravo to što je nedostajalo.
Narod i vera, pre Nemanjića
Ne bavim se istorijom niti sam pokušavala da pročitam sve što je zapisano o vremenu pre nego što je Nemanja vladao Raškom. Problem je što je Srbija pre Nemanjića kao zamagljena priča. Mnogo tvrdnji, teorija, navodnih zapisa, nagađanja… Ako posmatram kao neutralna, da ne mislim ni dobro ni loše o toj dinastiji, lako mogu da prepoznam da je vreme pre i posle Nemanje bilo daleko složenije nego što je dočarano u istoriji, ukrašenoj, iseckanoj. Ako posmatram očima nekoga ko traga i pokušava da pročita između redova, vidim da su stvari mnogo jasnije nego što pojedinci pokušavaju da zakomplikuju, i to vekovima. Ako sam pisac, vidim priču o ljudima i događajima koji su u to vreme bili specifični: narod je masovno stradao zbog onoga što nije ni teritorija ni nacionalna pripadnost. Srednji vek su vodile sile koje su se krile iza imena proroka, svetaca i Gospoda. Stradao je narod koji se nije povinovao tome. Mnogo zla dogodilo se iz jednog razloga: Da ljudi nemaju svoju veru, nego nametnuto verovanje. I da se sve istine zaborave.
Mrak u istoriji na koji nismo ponosni
Godinama pokušavam da shvatim taj haos oko bogumila u Raškoj i šta se tu zaista desilo. Koliko sam primetila, ta rasprava vodi se decenijama. Mnogi su pokušavali da budu u pravu: jedni tvrde da bogumila nije ni bilo u Raškoj, drugi tvrde da je to sekta iz Bugarske, treći tvrde da su bili siromašni i poderani beskućnici koji su ugrožavali Rašku… Toliko tvrdnji — uzalud! Niko da razume učenje bogumila, koje jeste katarsko učenje. Katari su bili verski pokret koji se masovno širio Evropom, a sebe su smatrali sledbenicima izvornog učenja Isusa Hrista. Imali su svoje zajednice, hramove, utvrđenja i odbacivali su svaki uticaj Vizantije i Vatikana. Najveći problem bilo je samo njihovo učenje i verovatno knjige koje su pisali i čuvali generacijama. Katari su ubijani od strane inkvizicije gde god ih je bilo. A najveće i konačno istrebljenje desilo se u Francuskoj, kada je 1244. kraljeva vojska okupirala tvrđavu Monsegur, poslednje veliko uporište Katara. Pre toga ubijani su bogumili, zbog istog učenja. Ako su to bili miroljubivi ljudi, vegetarijanci i poljoprivrednici, bez ikakve želje za vlašću i svetovnim moćima, znači da nisu bili opasni po državu.
Dobro je poznato da srpski narod nije masovno bio hrišćanski pre dolaska Stefana Nemanje na vlast. Imali su svoju veru, rodnoverje, gde su se poštovali bogovi i boginje povezani sa prirodom. Osim toga, bila je tu bogumilska vera – Hristovo učenje, i vizantijska crkva – vizantijsko pravoslavlje. Mnogi izvori govore da su Srbi masovno i na silu pokrštavani u to pravoslavlje, što nije za neverovati, jer je Vizantija bila okupator. Ako si nečiji vazal, onda si mu potčinjen.
Šta se zaista desilo?
Možemo samo da pretpostavljamo da su postojale tri vere i da je sve bilo u miru dok Vizantija nije poželela Rašku „čistu“ od jeresi, u strahu da će se učenje razviti po Balkanu. Potpuno je razumno zaključiti da je bogumilski pokret opstajao u Raškoj jer su ga Srbi primili. Znači, to je bio naš narod, nikakvi stranci koji su ugrožavali državu. Ne opasna sekta, već vernici koji nisu priznavali crkvu. I danas, postoje brojne rasprave oko toga da li je Nemanja zaista glavni akter u masovnom progonu i istrebljenju bogumila. To govori da nešto nije u redu sa navodnom istorijom. I kao pisac i posmatrač scenarija koji mi se vrte u glavi, nakon svega pročitanog, mogla sam da zamislim kako je Vizantija počinilac zločina. Slična stvar pretila je da se dogodi u Bosni oko tri decenije kasnije. Vatikan je uslovio Kulina bana da se odrekne svoje bosanske crkve ili će je jednostavno uništiti. Mudri Kulin ban potpisao je prihvatanje katoličanstva i spasao svoj narod, što se sa Nemanjom nije desilo.
Miroslav Zavidović
Brat Stefana Nemanje, knez u Zahumlju, oženjen sestrom Kulina bana. Zanimljivo je da je Kulin ban bio oženjen Miroslavljevom sestrom Vojslavom. Vojslava se slabo spominje kao kćerka Zavide Vukanovića. Uglavnom, istorija nabraja Tihomira, Stracimira, Miroslava i Nemanju, dok je Zavidina supruga sasvim nepoznata. Ako istorija strogo krije nečiji identitet, onda je to verovatno bila izuzetna ličnost, možda i povezana sa bogumilstvom.
Zbog braka sa sestrom Kulina bana, čije se ime ne zna, zabeleženo je da su Miroslava zvali „Miroslav bogumil“. A bosanska crkva za vreme Kulina bana i danas je tema brojnih rasprava. Bezbroj tvrdnji, bezbroj mišljenja — isto kao i što je slučaj sa bogumilima u Raškoj. Međutim, niko ne osporava to da je Kulin ban primao bogumilske izbeglice u Bosnu, što znači da je na tlu tadašnjeg Zahumlja i Trebinja sigurno bilo bogumila pod upravom kneza Miroslava. Ostali su stećci, za koje se mnogi istoričari slažu da su delo bogumilskih umetnika. Crteži na stećcima dosta podsećaju na crteže iz Miroslavljevog jevanđelja. Podsećaju i na neke iz kulta prirode, što je deo rodnoverja, a knjiga je pravoslavna. Šta nam to govori? Knez Miroslav Zavidović borio se za versku i duhovnu slobodu, sušta suprotnost Nemanji i njegovim potomcima. Miroslav je ostavio knjigu koja podseća na sve tri vere uz koje je odrastao u Raškoj i koje su bile deo njegovog naroda.
Knjiga?
Da, postoje legende, a nisu nastale bez razloga. Izgubljene katarske knjige i rukopisi predstavljaju jednu od najvećih misterija srednjovekovne istorije. Katari (ili Albigenzi), dualistička verska grupa koja je cvetala na jugu Francuske (Langdok) u 12. i 13. veku, sistematski su uništeni tokom Albigenškog krstaškog rata i delovanjem inkvizicije.
Pošto su smatrani jereticima, katolička crkva je spalila gotovo sve njihove svete tekstove, spise i knjige.
Interesantno je to da se kod nas pojavila priča o izgubljenoj bogumilskoj knjizi. Ako postoji termin „izgubljena knjiga“, znači da je bila jako važna. Verovatno dokument zbog kojeg su ljudi ginuli, jer je pisana reč dovoljno moćna da sruši i najveća carstva. Odatle stižu odgovori na pitanja zbog čega je istorija nejasna. Mnogo je važno uvezati klupko u bezbroj čvorova, tako da niko ne poželi da ga odmrsi. Gde su bili bogumili, tamo su svetovne vlasti tražile knjigu. Jezivo, misteriozno i može biti tačno.
Rastko Nemanjić
Ko je Rastko i zašto je pobegao na Svetu goru? Osim što se izborio za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, Sveti Sava je ime koje je takođe vezano za mnoge tajne i misterije. On je pre bekstva na Svetu goru poslat u Zahumlje, da preuzme baš one oblasti koje su već bile pod upravom kneza Miroslava Zavidovića. Da li su stric i sestrić imali tajne, i to u saradnji sa Kulinom banom? Koliko je dečak imao hrabrosti, obrazovanja i drugih, tajnih ciljeva, kao što je čuvanje izgubljene knjige i drevnih učenja?
Dala sam sebi za pravo da u ovoj istorijskoj fikciji lik Rastka Nemanjića predstavim kao nešto daleko više i značajnije nego što zaista jeste. Rastko je izabran da krije knjigu u presudnim, nadolazećim vremenima i da je odnese na Svetu goru, tako što će u isto vreme spasavati i blago i sebe. Rastko se izborio za srpsko pravoverje, ne vizantijsko pravoslavlje. I jeres je za njega bila upravo ono što narušava slobodu te vere. Kada su primili pravoverje, Srbi su slavili hrišćanske svetitelje, a slava je običaj iz rodnoverja. Život u molitvi, isposništvo, strogi post i predanost Bogu — sve je to mnogo podsećalo na bogumilstvo. A Stefan Nemanja živeo je kao monah i pokajnik, u patnji do kraja zemaljskog života.
U Mileševi postoji freska gde Sveti Sava drži knjigu, ali na njoj nisu ukrašene korice koje govore da je to sveto pismo, već se ocrtava čovečiji, bradati lik. Da li je i koliko Miroslav imao uticaja na Rastka? Kao i Kulin ban… Između redova piše da je postojala druga strana istorije — vedrija, puna ljudskosti, patnje i stradanja, u cilju očuvanja Reči.
Naruči knjigu „Miroslav Humski“ i pogledaj kroz vreme.
