Setila se nečeg što nikada nije „naučila“, ali je oduvek znala: da je svet oko nas ogledalo sveta u nama.
Ulica broj 41 bila je sasvim obična stambena zgrada. Bež fasada, stara poštanska kutija koja škripi, i stanari koji ne gledaju jedni druge u oči dok se mimoilaze na stepenicama. Sve je bilo onako kako se od grada očekuje – brzo, hladno i tiho.
Osim jednog prozora.
Prozor broj 17, na trećem spratu, bio je uvek blago otvoren, čak i kad je napolju padao sneg ili duvala košava. Iza njega, beli čipkani zavesa titrala je kao da neko diše odmah pored nje.
https://slavicamijatovicpisac.rs/category/kratke-price/
Lana je prolazila tom ulicom svakog dana, na putu do posla. Nije znala zašto, ali taj prozor ju je vukao kao magnet. Nekada bi usporila hod, a jednom je čak zastala i zurila, kao hipnotisana. Nije videla nikoga, ali osetila je da je neko gleda nazad.
Jednog dana, dok je stajala kod tog prozora, osetila je hladan dah niz potiljak i iz čista mira – šapat.
„Znaš li da već dugo spavaš?“
Okrenula se naglo. Iza nje nije bilo nikoga. Samo tihi vetar i miris stare lipove kore iz obližnjeg drveta. Taj glas je bio… njen. Ili bar jako sličan njenom, ali dublji, mudriji.
Od tada, nešto se promenilo. Ljudi na ulici više nisu bili isti. Počela je da primećuje sitne stvari: kako prodavačica u pekari ima istu tetovažu kao lik iz njenog sna. Kako pas iz susedne zgrade uvek zalaje kad ona prođe – ali samo kad razmišlja o bežanju. I kako sat na crkvi uvek pokazuje pogrešno vreme – ali samo za nju.
Počela je da zapisuje te čudnosti. Vodila je beleške, crtala simbole, tražila obrasce. I što je više zapisivala, to je više budila se – iznutra. Setila se nečeg što nikada nije „naučila“, ali je oduvek znala: da je svet oko nas ogledalo sveta u nama.
Jednog jutra, nije otišla na posao. Umesto toga, popela se do trećeg sprata i stala ispred vrata stana broj 17. Ruka joj je drhtala kad je podigla dlan da pokuca. Vrata su bila od starog hrastovog drveta, sa urezanim spiralnim znakom.
Nije ni stigla da dodirne – vrata su se sama otvorila. Iza njih nije bilo stana. Bio je to hodnik bez kraja, prepun ogledala. U svakom ogledalu – druga verzija nje same. Nasmejana, tužna, besna, spokojna. Devojčica. Starica. Ratnica. Pesnikinja. Istina.
A na kraju hodnika – stajala je Ona.
Lana. Ali ona Lana koja zna. Ona koja nikada nije zaboravila.
https://slavicamijatovic.blogspot.com/
„Dobrodošla kući“, rekla je. „Oduvek si bila ti. Samo si na trenutak poverovala u senku.“
I tog dana, dok je grad jurio svojim ritmom, jedna žena je ušla kroz prozor broj 17 – i više nikada nije bila ista.
Jer istina je skrivena u nama, a svet je daleko čudniji, dublji i nežniji nego što izgleda.
