Kažu da su knjige koje menjaju svet uvek nevidljive — ili spaljene, ili sakrivene. Jedna takva priča, sve češće šaptana među onima koji veruju da istorija ima svoje senke, tiče se Svetog Save. Ne monaha, ne državnika, ne zakonopisca — već učitelja koji je znao više nego što je smeo da kaže.
Kada sve saberemo, sve ono što se smatra istinito i ono što se prestpostavlja, može se dobiti jedna legedna a svaka legenda mora sadržati u sebi suštinu koja je nastala od istine. Legenda govori da je Sava, pred kraj života, napisao knjigu koja nije ličila ni na šta što je do tada viđeno u srpskoj zemlji. Nije to bio zakon, nije bila biografija, nije ni molitvenik. Bila je to knjiga unutrašnjeg znanja — o tome kako pronaći Carstvo Božije u sebi, kako slušati tišinu uma, kako razdvojiti svet iluzije od svetlosti istine.
Navodno, ovu knjigu je sakrio duboko u Hilandaru, iza tajnih vrata koje otvara samo onaj koji ne traži ključ.
Kroz vekove, mali broj odabranih monaha, koje narod zove skrivenim učiteljima, čuvao je znanje o njoj. Nisu je nikada otvarali naglas. Čitali su je pogledom. Govorili su o njoj samo u metaforama — kao o svetlosti koja stanuje u tami, kao o reči zapisanoj na vodi.
U 16. veku, kada su mošti Save spaljene, verovalo se da je s njima uništen i svaki trag ove knjige. Ali neki tvrde: upravo tada je knjiga spašena. Preneta kroz tajne hodnike, nošena noću od ruke do ruke, sklonjena u srce planine, gde je kamen sam sebe zatvorio nad njom.
Između dogme i tajne: Ko je bio pravi Rastko Nemanjić?
U senkama srpske srednjovekovne istorije stoji figura koja, iako osvetljena zvaničnim svetlom svetosti i crkvene mudrosti, nosi odjek nečeg dubljeg, skrivenijeg. Rastko Nemanjić, poznat kao Sveti Sava, zvanično je otac srpske crkve, tvorac zakona i duhovni temelj nacije. Ali — da li je moguće da se iza ove svetle slike krije sloj koji istorija, možda namerno, nije osvetlila?
Sve češće se među nezavisnim istraživačima, duhovnim tragaocima i ljubiteljima skrivenih predanja postavlja pitanje: Da li je Sava bio više od onoga što istorija beleži? Da li je bio skriveni učitelj, nosilac tajnog znanja, most između dogme i drevne duhovnosti?
Nevidljiva mladost i put ka svetlosti
Rastkova odluka da napusti dvor i zakorači u tišinu manastira često se prikazuje kao čin pobune protiv svetovnog. Ali u toj odluci moguće je prepoznati i znak nečeg višeg — unutrašnji poziv poznat duhovnim inicijatima. Mnoge biografije preskaču mesece i godine njegovog prelaznog puta. Gde je bio pre nego što je stigao na Atos? Koga je sreo? Šta je u sebi već znao?
Putovanje kao simbol duhovne misije
Njegova hodočašća na Sinaj i u Svetu zemlju ne treba tumačiti samo kao religiozni čin. U simbolici gnostičkih tradicija, put u pustinju i na sveto tlo znači potragu za unutrašnjim Hramom. Da li je Sava tragao za izgubljenim znanjem? Da li je video tragove nečega što nije smeo da prenese direktno, već u kodiranom obliku?
Pisac zakona — ali čuvar tajni?
Iako je poznat kao tvorac Zakonopravila i pravoslavnog poretka, njegovi spisi imaju slojeve. Stil je jednostavan, ali značenja višeslojna. U njima ima mesta i za blagu toleranciju, i za jezik simbola. Da li su njegove reči namerno bile dvosmislene? Da li je među redovima sačuvao duh narodne vere, možda čak i bogumilske istine, koju nije želeo da uništi, već da zaštiti?
Tajna linija čuvara
Postoji i legenda o takozvanoj „liniji čuvara“ — tajnoj mreži monaha i pustinjaka koji su prenosili učenje usmenim putem, iz generacije u generaciju. Smatra se da je Sava, poznajući snagu usmenog predanja, ostavio ključne poruke samo njima. Njihove staze prate drevne puteve — od Hilandara, preko Studenice, do planina kod Mileševe.
Između crkve i naroda
Možda je Sava znao da istina ne može opstati otvoreno u svetu koji je progoni. Možda je zato odlučio da je ugradi u strukturu koju je stvarao. Da se spase suština, čak i ako forma postane dogmatska. Tako bi bio i sveštenik i učitelj, i zakonodavac i ezoterik, i čuvar i pokretač.
U tom svetlu, Rastko Nemanjić nije samo svetac. On je senka između svetlosti i tame, hod između znanog i zaboravljenog, mogući skriveni učitelj — čije poruke još uvek šapuću iz dubina naših manastira, fresaka i tišine planinskih puteva.
Možda, da bismo pronašli pravog Rastka, moramo ćutati kao što je on znao da ćuti. I čitati ono što nije zapisano mastilom, već svetlom.
Pingback: Rastko Nemanjić - Skriveni učitelj? - SJAJ