Da li se i vama desilo da ovako razmišljate? Postavlja se pitanje koje iritira godinama ljude. Da li vreme postoji?
Šta je vreme? (odlomak iz knjige Plava jabuka)
Ne može se dokazati, ne može se pokrenuti ni zaustaviti, ne može se videti. Možda smo mi vreme, živa bića, ljudi i životinje, koji se menjaju u prostoru, sazrevaju u svom postojanju. Možda je sve samo prostor i postojanje u sadašnjem trenutku. Neobjašnjivo i neshvatljivo ljudskom prizemnom umu.
Ljudski um žali za mladošću, žali za onim juče, stvara predstavu o starosti kao da je propast a ne privilegija, ljudski um žali sebe i pokreće iznova nove, nametnute programe.
Čovek je ograničen kazaljkama na satu, prestrašen od brzog protoka vremena i od sedih dlaka, od nezavršenog posla i od mraka, od novog jutra.
Čovek je rob minute i godine, dok one možda samo na časovniku postoje.
Čovek nikada nije stigao do tzv. budućeg vremena jer je ono uvek, iznova Sada.
I dok se zamaramo koliko je kome godina i ko je šta u svojim godinama postigao, svakog novog jutra ponovo je naše Sada.
Psihološko vreme
Mi ne shvatamo kako je moguće da postoji psihološko vreme, ono u našoj glavi koje nema veze sa minutama ili satima. Ako nam je lepo, isuviše brzo prođe, ako smo u lošoj situaciji, kao da tom delu dana nikada nema kraja. Zbog toga vrlo često nismo zahvalni na lepim događajima jer su brzo prošli, jer patimo za njima, što nisu potrajali i nastavili se.
Jurimo osam sati radnog vremena jer ne znamo kako ćemo sve postići, ali dok se fokusiramo na sat, mislimo na njega. Međutim, kada sklonimo telefon u fioku i ne znamo koliko je sati, događaju se dva iznenađenje – vreme je brže prošlo ako smo jedva na to čekali i dosta smo postigli do tog sata.
Izgleda, misao na vreme, oduzima nam sposobnost organizacije, pa se dešava ono čuveno <Što više žurim, sve mi je gore<. I sama sam od onih što žure, dok sam više puta dobijala opomenu od života kako je to neispravno.
Od sitnice do važne stvari i važnog događaja, samo važi jedno – pravilno a ne užurbano.