Postoji mesto koje nikada nismo videli, ali ga osećamo. Svet koji nikada nismo dodirnuli, ali nas doziva. Atlantida. Legenda ili istina? Mit ili sećanje koje kroz vreme traži da bude ponovo otkriveno?
Platonova senka – prvi trag
Kada je Platon pre više od 2.300 godina prvi put spomenuo Atlantidu u dijalozima Timaeus i Critias, opisao ju je kao moćno ostrvsko carstvo koje je posedovalo izuzetno znanje, naprednu tehnologiju i duhovni poredak. Ali zbog moralnog pada – gordosti, pohlepe i odstupanja od božanskog zakona – Atlantida je nestala „u jednom danu i jednoj noći“, potopljena u more.
Za jedne, to je alegorija. Za druge – podsećanje na zaboravljeno doba.
Da li Atlantida živi u kolektivnom nesvesnom?
Nije slučajno što se ova priča održala vekovima. Možda Atlantida nije samo mesto, već stanje svesti. Možda je to uspomena duše na civilizaciju koja je živela u skladu sa zakonima univerzuma – dok nije zaboravila ko je.
Carl Jung bi rekao da je to arhetip izgubljenog raja. David Wilcock i drugi istraživači tajni sugerišu da Atlantida možda leži zakopana ispod leda Antarktika, ili duboko ispod okeana, zaštićena tehnologijama koje nadilaze naše razumevanje. Egipatske misterije, Maje, čak i piramide – mnoge teorije povezuju ih sa atlantidskim izgnanicima koji su preživeli katastrofu.
Duhovna znanja i „božanska tehnologija“
Priče o Atlantidi često govore o kristalnim izvorima energije, levitaciji, telepatiji, isceliteljskim tehnikama i povezanosti sa višim dimenzijama postojanja. Atlantida nije bila samo tehnološki napredna – ona je bila svet u kojem je tehnologija bila produžetak svesti. Sve što su stvarali, bilo je u harmoniji sa univerzumom. Sve dok ego nije nadvladao mudrost.
Mnogi veruju da je pad Atlantide istovremeno i pad čoveka u nižu vibraciju – iz viših duhovnih svetova u trodimenzionalni zaborav. https://slavicamijatovicpisac.rs/tajni-svitak-uskrslog/
Atlantida danas – više od mita
Zašto nas danas toliko privlači priča o Atlantidi?
Možda zato što svet ponovo stoji pred raskršćem. Vidimo pad sistema, lažne vrednosti, globalne promene. Kao da čovečanstvo ponovo dobija šansu: da se seti. Da nauči iz prošlosti. Da povrati znanje koje nije izgubljeno – samo zakopano, možda baš u nama.
U umetnosti, književnosti, filmovima – Atlantida se stalno vraća. Nije li to znak da su njene poruke još žive? Možda nije cilj da pronađemo ruševine, već da pronađemo smisao. Da se vratimo onome što smo zaboravili.
Zaključak: Atlantida kao ogledalo duše
Atlantida je više od drevne civilizacije – to je simbol. Upozorenje i poziv u isto vreme. Ako je ikada postojala, možda i danas negde postoji. Ne u geografskim koordinatama, već u vibraciji, znanju, sećanju.
I možda, kad budemo spremni da je tražimo bez gordosti, već sa iskrenom čežnjom za istinom – pojaviće se. Ne kao grad iznad mora, već kao svetlost u srcu. https://www.facebook.com/maj1823
