Mnoge ratove tokom srednjeg veka nije pokrenula želja za osvajanjem teritorije, već verski sukobi. Međutim, tzv. verski ratovi koje su hrišćani vodili protiv drugih hrišćana mnogo su brojniji nego što je to bio slučaj sa sukobima između dve suprotstavljene vere. Jer, ono što je bilo u pitanju nije bila samo moć, niti teritorija i vlast, već nešto daleko jače i opasnije.
Razgovor između Miroslava Zavidovića i Kulina Bana
„Mnogo toga se, Miroslave , dešava. Mnogo toga što nije na videlo. Mnoge stvari ne vidimo. „
„I ti smatraš da Bogumili u Raškoj prepisuju knjige koje bi velike sile htele da unište?“
„Nisi ih jednom video na papirusima.“
„Mislio sam da je to njihova škola, deo njihove tradicije.“
„Jestem, i jedno i drugo, i ne onako kako misliš. To nije njihova izmišljena škola. To nije samo njihovo učenje. Koga bi bilo briga da je tako?“
„Nego, šta je to što imaju?“
„Živu reč. Izvor.“
„Čiji izvor? Imamo mi Sveta pisma u crkvama.“
„Ne razumeš. Postojali su spisi stariji od svih koje su naše oči videle. Ono što je napisano dok je Gospod hodao zemljom – pa i od njegove ruke. „
Miroslav kao da oseti da ga nešto dodiruje po grudima, hladno i teško. Samo delić sekunde je nedostajao da se seti priča o bogumilskoj knjizi. Znao je da postoji više knjiga, ali jedna se spominjala kao legenda.
Kulin je gledao kao da mu čita misli.
„Da. To je ono o čemu sada razmišljaš. I znaj, nijedna zemaljska sila ne sme doći do te knjige…“
Kao da je delić vasione spustio svoj šapat u sobu. Reči su ga presekle i bile su mu poznate. Samo što ranije nije bio svestan. Ne može čovek da bude siguran i u potpunom znanju.
Razgovor između Miroslava Zavidovića i Rastka Nemanjića
Podigao je u naručje petogodišnjaka i izašao sa njim napolje. Nedaleko je slavlje još trajalo, dok je polovina dana prošla. Dečak je koračao uz strica i pomalo ga plašio posgledom i osmehom odraslog čoveka.
„Moram priznati, Rastko, vidim da si mnogo bistro dete. Kao da me poznaješ a tek smo se upoznali.“
„Brat.“ – bil je prva reč koju izgovorio Rastko.
„Tako je. Ja sam brat tvoga oca. Video sam te kada si bio u kolevci. Kažu mi da ne voliš mnogo da pričaš sa ljudima niti da se družiš. Ali da voliš ptice. „
Dečaku je bilo drago kada je čuo za ptice.
„Ptice meni pevaju. I Gospod je moj brat.“
„Kako misliš? On je naš Otac nebeski.“
„Orlovi znaju tajnu. Čuvaju knjigu.“
Miroslav je zastao, srce mu je zadrhtalo.
„Koju knjigu?
„Izgubljenu. Oni misle da je izgubljena, ali nije. Sačuvakli su je orlovi i ribe, sakrili su je. „
Miroslav je čučnuo kraj dečaka i pažljivo ga pomilovao po kosi. Rastkove oči su imale dubinu i sjaj koji ga je zbunjivao.
„Rastko, mnogo mi se sviđa ta priča. Hoćeš da mi kažeš ko ti je rekao? Želim da je pričam Toljenu, da bude tako pametan dečak kao što si ti.“
Ali Rastko se niej ponašao kao dete i tačno je znao o čemu priča,
„Ne smeš nikome da kažeš. Ja smem samo tebi.“
„Moraš mi reći od koga si čuo tu priču. Biće naša tajna“.
„Od čoveka u šumi. On lepo priča priče.“
„A ko te je tamo vodio?“
„Moja dadilja. Išli smo da beremo cveće, a tamo su bili dobri ljudi. Oni su crtali i pisali.“
„Šta ti je dadilja rekla?“
„Nije mi dala da pričam sa njima. Ali moj drug je dobar i rekao mi je priču.“
„Šta još?“
„Kada porastem, čitaću knjigu i ja ću pisati knjigu. Sada je orlovi čuvaju.“
Miroslav je ove reči doživeo kao udar groma. U mislima mu je lebdelo mnoštvo reči, ali samo jedan zaključak. Rastko je taj koji će videti knjigu. On je dostojan a neko to već zna. Kao da su se nebo i zemlja vrteli oko njega.
