Knjiga Plava jabuka završava se pričom kako se dogodila Velika promena sveta. Dogodilo se 2025. godine i to širom planete.
U ovoj naučno fantastičnoj priči, glavni likovi nas upoznavaju sa novim svetom, onim koji je priroda udesila. Kada je 2024. godine počelo sve korenito da se menja – od ishrane, do godišnjih doba i noći i dana, prestali su ratovi. Sve to je bio samo uvod u konačni početak Novog sveta, 2025. Na bajkovit način, Tvorac je kroz prirodu naterao ljude da se vrate vrednom životu. Ljudi su jednostavno morali da se preobraze u bezazlena bića. I tada je čovečanstvo izgradilo svoj Raj na zemlji.
(Odlomak iz knjige Plava jabuka) Dolazak
Dragi dnevniče,
Alisa je na vezi, iz 2025. godine
Savršeno mi je jasno zašto nijedan vremenski putnik nije do kraja hteo da ispriča događaje iz ove godine. Ne može da se opiše, u tome je tajna. Kao devojčica, smatrala sam da su sebični koji se
vrate odavde a ćute ili govore malo. Možda ću se i ja isto ponašati, pa je vođenje dnevnika pravo rešenje.
Sve što sam videla bilo je veče obasjano zvezdama i punim mesecom, a mi u dvorištu ispred jednog velikog objekta. Bela zgrada koja liči na školu, samo što je oko nje visoki zid. Izašao je i prišao da mi otvori vrata.
„Najlepše, iskustvo, zar ne?”, pitao me je dok mu je lice sijalo zlatnom aurom.
„Nisam se nikada lepše osećala.”
„A pogledaj nebo.”
Bilo je predveče, letnje doba, mesec jul, a nebo prekriveno najvećim brojem zvezda koje sam ikada videla. Zlatnožuti mesec nikad bliži, kao da će se sručiti, a na sve to kiša meteorita.
Ništa nisam uspela da izgovorim, usta su mi se zavezala.
„Gde smo tačno?”
„U Jerusalimu. Evo, piše na ekranu da je mesec sedmi, 2025.
godina.”
„Veličanstveno, ne mogu skrenuti pogled sa neba.”
Za tren oka, mesec je poplaveo. Ni suzdržani Damjan od ovoga nije ostao ravnodušan. Posmatrao je nebo sa mnom, nakratko zaboravio na sva pitanja. Plavi mesec, beskrajno svetlucanje oko njega i na sve strane. Blagi vetar koji je strujao kroz nas.
„Da li osećaš vetar u sebi? Kako je ovo moguće?”
„Osetio sam, struji mi ispod kože. Nešto vibrira.”
„Sada je vreme kada je sve došlo do izražaja, sve je živo i dokazuje se.”
„A osećaš li neki miris? Na trenutak sam pomislio da smo u vrtu punom cveća.”
„Da, sladak miris! Predivno!”
Dok nas je ispunjavao opojan miris i vibracija strujala telom, nismo primetili da nas posmatraju naši domaćini. Kasnije
su nam rekli kako je bilo šteta prekidati nas u nekoj vrsti transa u koji smo upali.
Ja sam ih prva primetila kada sam se okrenula u nadi da ću saznati odakle je miris koji vetar donosi. Trgla sam se iznenađeno i povukla Damjana za rukav. Sredovečni muškarac i žena, neobične lepote, smeškali su se i čekali da se osvrnemo iza sebe. Zatim su se oboje poklonili i rukovali se sa nama. Zadivila sam se njihovoj visini, vitkosti, lepoti… Nosili su na sebi radne kombinezone, sivomaslinaste boje, žena je imala svilenu dugu kosu, lešnik plave boje, duguljasto lice i zelene oči, muškarac crnu kovrdžavu i tamnoplave oči, tamno lice, savršenu građu.
Učinilo mi se da ću ostati tamo, na onom mestu, gledajući ga.
(Naruči Plavu jabuka i nastavi čitanje https://slavicamijatovicpisac.rs/books/ )
Najlepši dan Velike promene – Jerusalim
„Kuda ćemo posle?”
„Tamo gde se odigrava pravo čudo, po pričama koje sam čuo
sinoć. Maslinska gora.”
„Divno! A šta je tamo?”
„Neću ti reći jer ne znam. Nisam pitao nikoga.”
„Možda je nešto u vezi sa religijom, a mi nismo na hodočašću ovde.”
„Videćemo. Ima raznih puteva koji se ukrštaju. Mnogo toga mi ne znamo.“
Nisam želela da nas neko odveze, odbila sam prevoz, dok je Damjan bio nestrpljiv da što pre stigne na Maslinsku goru. Sada je na mene došao red da uslikam sve što vidim pred sobom. Do pola puta ništa neobično nije se desilo, ali je odjednom krenuo čudesan haos. Vetar je naglo počeo da duva dok su nedaleko od
nas razne životinje trčkarale i prelazile ulicu. Pojavile su se lisice, srne i zečevi. Kao da su izašli iz nekog životinjskog carstva. I ovaj vetar koji je duvao nije imao prijatnu melodiju, fijukao je
besno i nosio prašinu u vazduh. Nebo je postalo modro i krenule su varnice, grmelo je i sevalo. Sklonili smo se u prvi objekat u blizini, u veliku prodavnicu odeće i obuće. Ljudi su se toliko uplašili da su klečali i molili se. Osim jedne prodavačice koja se šetkala i mrzovoljno ih posmatrala. Skoro da sam vrisnula kada
sam joj ugledala žuti oreol oko glave. Bio je to najjači oreol koji sam ikada uspela da vidim. Damjan je hitro uslikao.
„Da li ona zna?!”
„Ne, ne vidi niko osim nas. Ona nema straha jer je razumela
šta se događa.”
„Usamljena je.”
„Naravno, nikome ovde ne može objasniti da se ne plaše.”
Htela sam prići devojci, ali ona je nastavila sa svojim poslom, slagala je odeću na policama i brisala prašinu. Sve vreme dok smo šetali po radnji, ja sam pokušavala da se priviknem na ono što vidim oko njene glave i želela da joj kažem. Damjan je smatrao da to nije dobra ideja i fotografisao ljude koji se mole. Klečali su i sedeli po ćoškovima, dok je nekoliko mlađih u strahu šetalo i razgledalo robu, ali videlo se da su uplašeni.
Velika promena na Maslinskoj gori
Ispostavilo se da nije postojalo razloga za brigu. Ceo maslinjak na Maslinskoj gori bio je prepun plodova raznih boja.
Svako drvo i krug oko drveta, sve je bilo ispunjeno ogromnim plodovima masline. Bili smo jedni od mnogobrojnih koji su došli to da vide. Ljudi su kupili plodove sa zemlje i oduševljavali se koliko su ukusni.
„Masline kao jabuke, u raznim bojama. To je ono što je u našem vremenu normalno”, rekla sam dok sam osetila opojan
miris nečeg nepoznatog.
„Znam, ali to je za njih čudo. Pogledaj koliko je rodilo, može se prehraniti pola grada.”
„Osećaš li miris? Kao med u vazduhu.”
„Osetio sam. Hajdemo bliže. Malo sam razočaran, ali ipak je ovo nešto istorijsko. Za njih je čudo ono što je nama normalno. Oni do sada nisu imali plavu maslinu.”
Poveo me je za ruku, imala sam osećaj da ulazimo u drugu dimenziju, u bajku. Ljudi su se radovali najnovijem daru prirode dok se na nebu stvorila duga prejakih boja.
A ja sam shvatila jednu istinu koju mi do sada niko nikada nije rekao. Da li je sudbonosno ili slučajno, ne znam.
„Jesi li shvatio nešto? Znaš li šta sam upravo zaključila? Plava jabuka je nastala od masline ovoga dana i potiče sa ovog mesta. Sve masline su ostale to što jesu, samo je plava mutirala u jabuku!”
Damjan me jače steže za ruku i prisloni svoje čelo na moje.
Bio je to početak novog sveta za mene, bez obzira gde se planeta nalazi. https://slavicamijatovic.blogspot.com/2022/06/smak-sveta-plava-jabuka.html
