Gledam u jutro, gledam u dan, posmatram noć, hodam kroz san. Nema zareza ni tačke, sve se ponavlja.
Šta je istina ovog sveta, ako je ona ništa? Stvarnost, zovimo je „Skrivena“. Jer je uklonjena iza „sedam mora i sedam gora“.
Gledam u zoru i mislim da sviće, a isto svitanje bilo je i juče. Sve je osećaj, proživljeno iskustvo. Sve je zaborav kako igru promeniti. I pravo svitanje dolazi kada se sečanje vrati.
Kada konačnica dođe a sve ide ka njoj i ona jeste svrha…
Nevidljiva, večita rasprava, ona je kraj ove iluzije. Kada svetlo obasja pozornicu i pocepa se zavesa, kada se vidi šta je iza scene. Iznenađenje, šok, buđenje…Idejni, pravi svet naspram iluzije i zatvora.
https://slavicamijatovicpisac.rs/category/knjige/
Jesmo li mogli bolje?
Onda ponovo zaborav, tamnica, iskušenje, iskustva, „popravka“. I tako sve dok se ne setimo da smo u snu. Dok ne počnemo budni hodati, svesni svega tamo i ničega ovde. Jer ovde sve je ništa i to je najveće ludilo. Istina je iskustvo .
Cilj je konačnica i pre konačnice, „smrt“ pre smrti, buđenje pre buđenja. Kraj igre i pre kraja.
Zaključak
Postoje prividna svetla, kada mislimo da je nešto dobro a nije. I shvatimo da nije dobro svetlo gde nema ljubavi.Postoje mračna svetla, kada je nešto navodno dobro a vodi do sloma. Pravo svetlo je kada se dešava pravi luksuz u životu. A to je kada nam se dešava što volimo i kada radimo šta i kako volimo. Jedino svetlo je Ljubav.
Misli su mi rekle da su beznačajne i da im je dosadno sa mnom.Kažu da sam ja njih zvala , nisu došle same. Očekuju da ih preobrazim da bi mi donele neke lepše dane.
Pingback: Jevanđelje po Tomi - detinjstvo