Iznad mora pitanja istina svetli i pruža odgovore. Međutim, niko glavu da podigne. I kako je onome ko pogleda u svetlo – samo on to zna.
Dok tražiš istinu, nemaš pojma šta da misliš o njoj. Postoji li uopšte, ako je sve varka, smišljena drama, gde smo zaboravili koje smo uloge dodelili sebi? I ako pronađeš ono za čim tragaš, koga je briga? Nijedna istina ne želi biti otkrivena jer bi tako i scena nestala, glumci bi videli sebe u pravom svetlu, poput Adama i Eve kada su pojeli „jabuku“. Mada, postoji i druga strana sveta,ona koja zavisi od nas. Prihvatiti razlike, pronaći u njima ono što je dobro, a uvek se mogu pronaći i veze, sličnosti negde u sredini. Jednostavno je – razumeti koliko različita mišljenja pokreću ovaj svet. I sve to jer smo ljudi, inteligentna bića kojima je data vlast na planeti. Zbog nas postoje sunce i mesec, voda i vazduh. Svi su oni različiti ali održavaju život na Zemlji. Sve je to veličanstveno!
Napetost je rasla. Nostalgija, tuga, ljubav, otuđenost, optužbe…Samo ne i osećaj krivice. Ne oproštaj i razumevanje drugoga. Dva para očiju izbegavala su da se pogledaju dok je treći par slao prekor i jednom i drugom. Filip je seo pored Kristine, takođe na kamen, i obrisao znoj sa čela.
„Baš je toplo. I ne mogu se nagledati lepote u prirodi. „
„Isto mislim. Napisala sam članak na temu lepote ovog meseca. Toliko je neobičan i misteriozan. A jeste li se vas dvojica rukovali? Nešto nisam primetila. „
Osetila je Petrov ljutit pogled i hladnoću. Međutim, on prvi pruži ruku Filipu. I to rukovanje bi trajalo jednu sekundu, da im Kristina nije stegla šake svom svojom snagom. Nežnost žene pretvorila se u čeličnu snagu koju su probudile odlučnost i gnev. Obijica su ćutali, ne tako iznenađeni.
„Znate li zašto smo danas ovde? Posle pet godina, konačno da vas dovedem na pravo mesto!“
„Oduvek je ovo mesto bilo tvoje. Da je sreće kao što nije, crkvene vlasti bi obnovile hram.“ – hladno je odgovorio Filip.
„Nema novca za to. Država bi trebalo da ga obnovi!“ – povisio je ton Petar i pokušao da izvuče svoju šaku iz Filipove. Kristina je od besa zarila svoje nokte u njegov dlan.
“ Slažem se sa obojicom! Kako ste pametni a tako mnogo nadmeni! Slobodno ću vam reći da me je stid ovog cirkusa, ove petogošnje drame. Sramota me je vaše sramote!“
Ljutito je pustila njihove šake i grubo ih odgurnula od sebe.
“ Pet dana biću ovde, Filipu sam rekla i pristao je. Spavaće u svojoj sobi, u svojoj kući. Svaki dan dolazićemo na isto mesto, na ovaj kamen i razgovaraćemo. Ako nećete, uzimam dete večeras i više se u selo ne vraćam nikada. I nećete imati sestru, kunem se pred ovom svetinjom. Ako se ne pomirite, onda ostanite budale zauvek. Zahtevam da mi date šansu. Ili me gubite zauvek.“
“ Ne valja tako da se kuneš“- prekori je Petar.
„Moraš da znaš koliko sam ozbiljna.“
„Šta predlažeš? „
„Da razumete razlike i prihvatite kao ljudsku prirodu. Najtužniji sukobi jesu oni koje su hrišćani vodili međusobno. Ubijali su jedni druge zbog različitog tumačenja Hristovog učenja. Postajali su varvari u ime onoga koji je širio samo dobrotu. Kako je to moglo da se desi?“
„Pa, jasno je. Crkva, moć, manipulacija. Spojili su paganske običaje i verovanja, da bi primirili pagane i preobratili u veštačko hrišćanstvo. A oni pravi, oni su proglašeni otpadnicima. I ubijani su, vekovima..“ – rekao je Filip i pratio goluba koji se smestio na ivicu zida, kao da ih želi posmatrati.
„Sve to znamo, a jasno je i Petru, koliko je sve to istinito i tragično. „
“ Jasno mi je. Ne bežim od istorije. Ali, moj brat je mogao da ostane pripadnik crkve. I da nam bar na slavu dođe. Nisi došao na Lukino krštenje.“ priznao je Petar
„Niste me zvali. Nisi pričao sa mnom“.
„Obijica ste u pravu. Filipe, razumem tvoju želju za duhovnom slobodom, ali si učinio grube korake. Znao si da ćeš povrediti Petrova osećanja.“
„Znao sam, ali sam verovao u njegov razum. Da me neće prezirati zbog toga i da je važniji od crkve.“
Zadrhtao mu je glas dok mu je Petar uputio najhladniji pogled koji je ikada istrpeo. Osetio se glupo.
„Imamo samo jedno rešenje. Ponela sam za sobom Tomino jevanđelje. Čitaćemo ga uporedo sa Novim zavetom.Postaćete pravi hrišćani, na ovoj travi, sedeći na ovom kamenu. Verujem da je tako razmišljao i Stefan Lazarević. Verujem da je on bio pravoslavac koji je voleo i gnosticizam i nauke. Verujem, da bi ova dva pravca spojio u jedno, samo da je još malo poživeo. Ne znam zašto ga je Gospod uzeo tako prerano, ali verujem da bi se mnogo toga promenilo u našoj veri, samo kada bi razumeli šta je nameravao. „
„Misliš na ovo sunce i krst, na ulazu“ – pitao je Filip smeškajući se pobedonosno.
“ Mislim…Ali, Filipe, on ipak nije napustio svoju crkvu. I da je ovde sa nama, spojio bi vas dvojicu bandoglavaca!“
Zaćutali su svo troje, kada je negde u blizini na nebu zasevalo, i to na vedrom nebu. Topao vetar je zaduvao i poneo lišće u krug. Dok je još jedan golub uleteo u ostatke hrame, i to beli golub.
Nastaviće se…
https://slavicamijatovicpisac.rs/blizanci-prica-u-nastavcima/